Sombor Celtis

Duel dve od, do tog trenutka, tri neporažene superligaške ekipe nije se smeo propustiti. Ne zbog stanja na tabeli, već zbog kvaliteta koje Inđija i Sombor poseduju. Kvalitet su i "Indijanci" i "Bođoši" dokazali u meču odigranom 10. dana maja 2009, kada su gosti put Sombora otišli zadovoljni i zbog trijumfa od 20:30, i zbog konkretnije igre, ali i zbog činjenice da su nanevši Inđiji prvi poraz stigli do učinka 4-0 i liderskog mesta na tabeli Superlige.

Hladovina kao najava

Ko krene tzv. "starim putem" koji spaja Beograd i Novi Sad, već negde uoči Nove Pazove može da primeti da se kreće – hladovinom. Bez obzira na vrućinu, koja je i obeležila prvi pravi letnji dan u Srbiji jer je temperatura prelazila 30. stepen, putovanje ka Inđiji ostane u senci koju svojim postojanjem prave drvoredi sa obe strane druma.

Kroz misli odmah prođe zaštitni znak ekipe iz Sombora, stari dobri "bođoši", koji smešteni u drvoredima prave hladovinu jednog od najlepših gradova severnog dela naše zemlje. Bila je to jedva primetna najava onoga što na terenu "Indijanaca" sledi: hladovina Celtisa. U kojoj oni najviše uživaju.

Muk

Teren pokraj osnovne škole "Jovan Popović" ima silnih prednosti. To je jedno od retkih mesta za mečeva američkog fudbala oko kog su istovremeno: i obrazovna ustanova, i jedna od najjeftinijih pekara u Srbiji, i teren za boćanje, i nekoliko velikih krošnji pod kojima se organizuju "radni sastanci" ekipa ili se igrači sklanjaju tokom tajmauta zbog vrućine, ali je tu okolo i nasmejan svet, razbaškaren po minijaturnom proplanku sa sve pivskim flašama kao znakom raspoznavanja.

Međutim, sveta je ovoga puta bilo manje nego što su to rivali na terenu zaslužili. Ničijom krivicom, naravno, ako se izuzme prilična vrućina i praćenje TV prenosa nekog naizgled važnog meča u "belom sportu". No, kako je vreme odmicalo, tako je i publika pristizala. A kako je vreme odmicalo, tako je i na terenu bivalo sve zanimljivije.

Strategije

Sombor ima sjajnog kvoterbeka, sa dugogodišnjim iskustvom. Ništa za njim ne zaostaje ni tajt-end, kao i raznovrsni hvatači i prilično impresivni trkači. Inđija ima mladost, iskustvo pod opremom staro oko godinu dana, veliku želju i veliko srce. Ovo poslednje su reči Somboraca, po završetku meča, reči izrečene sa pravom, po svemu prikazanom na igralištu. Na klupi Celtisa Davor Stojanović je znao da od zaustavljanja Ivana Prskala, sjajnog 18-godišnjeg trkača "Indians"-a, može da zavisi ishod ovog duela. Na klupi Inđije Igor Hofman je znao kolika opasnost preti od tandema Branko Radošević – Predrag Mandić. Ne samo zbog činjenice da je kvoterbek Celtisa u ovaj susret ušao sa sedam tačdaun-dodavanja u prva tri kola Superlige, ili zbog podatka da je tajt-end bio "krivac" za pet takvih poentiranja.

Pa opet, oba trenera su se više okrenula igri svojih timova, kako uspešnim stratezima i dolikuje. Iznenađenje servirano gostima bila je potpuno nova napadačka formacija "Indijanaca", a ni Somborci nisu ostali dužni jer je njihova odbrana imala odgovor gotovo na sve izazove, a prva tri tačdauna koje su postigli, sva tri "kroz vazduh", uhvatili su različiti igrači. Ni jedan od njih nije bio Mandić, jer je on bio zadužen za neka druga posla, obavljena gotovo besprekorno.

Iz minuta u minut

U prvom drajvu Prskalo je gotovo sam preorao čitavu dužinu terena. Činilo se da će i Somborci poput drugih timova imati silne probleme da zaustave najboljeg igrača Inđije, ali je njihova defanziva tada pokazala da zna kako se to radi. Mladi lider "Indians"-a je meč okončao sa svega 99 jardi. Reč "svega" ne bi se nikada našla u bilo kojoj priči o ovdašnjim trkačima jer osvojiti toliko, u superligaškoj konkurenciji, nikome nije lako. Ali, imajući u vidu pomenuti prvi drajv, kao i činjenicu da se radi o glavnom oružju tima iz Inđije, zaustavljanje je bilo baš kao po planu Somboraca: bilo je jasno da će Ivan Prskalo jarde osvajati. Od toga je, ipak, bilo važnije kada će, i na kom delu terena, on uspeti da razgrne njihovu odbranu.

A taj zadatak nije bio ni malo lak. Predvođeni Damirom Čuvardićem, lajnbekeri Celtisa su dominirali terenom pokraj škole. Istina, jeste kvoterbek domaćih meč okončao sa samo sedam nekompletiranih od ukupno 25 dodavanja, i jesu Ličina sa 9 hvatanja za 100 jardi i Zoraja sa "5-za-55" i dva tačdauna imali upotrebljive lopte od Dejana Vujanića, ali ograničivši trčanje najboljeg među suparnicima, Somborci su utrli put ka pobedi.

Tako su se ređali i njihovi poeni. Prva tri tačdauna, koje je Radošević uputio ka Srđanu Bojiću, Nebojši i Đorđu Mitroviću, samo ta tri dodavanja – bila su za ukupno 105 osvojenih jardi. Možda je to moglo da posvedoči o snazi "napada kroz vazduh" gostiju, ali slično je bilo i sa druge strane, kada su Vujanićeva dodavanja za Zoraju, najpre od 33 a potom od 8 jardi, te za Ličinu sa soptvene polovine terena, bili dovoljni za tačdaune Inđije. Vreme je odmicalo, timovi su smenjivali u poentiranjima, a onda su na scenu stupili

Neki novi klinci...

Nekadašnje krilo rukometnog kluba Sombor, Boris Papić, ove godine nastupa kao debitant u američkom fudbalu. Kako reč "nastup" sama po sebi ne govori dovoljno o kvalitetu (kvalitetu koji kod ovog 22-godišnjeg momka staje u opis: brzina + agilnost = neuhvatljivost), možda bi mogao da posvedoči podatak o preko 150 osvojenih jardi trčanjem. Samo u drugom poluvremenu.

Lakoća kojom je probijao formacije Indiansa, i pored njihovih velikih napora, Papiću je lako mogla da donese epitet najboljeg pojedinca susreta. Ali, ovo je bio meč dve više nego dobre ekipe, a obe je krasio jedan posve drugačiji kvalitet od individualnog isticanja: kolektiv. Da, bilo je nesuglasica pokraj klupe Inđije, jer je nervoza zbog konstantnog a minimalnog deficita činila svoje, baš kao što je za to bila odgovorna i mladost, ali "Indijancima" niko neće moći da oduzme da su kao tim pružili sve od sebe protiv rivala koji je, objektivno, pružio bolju partiju. Zbog većeg iskustva? I zbog toga, svakako. Ali i zbog podjednakog zalaganja svih na terenu, još više.

Papićevo trčanje od 56 jardi na početku drugog poluvremena srušilo je snove domaćih da mogu da nanesu prvi ovosezonski poraz Somborcima. Celtisi su tako poveli sa 13:27, ispostavilo se kasnije da je u pitanju nedostižna razlika, pa je silan trud Hofmanovih izabranika bio nedovoljan da se rezultat preokrene. Istina, moglo je možda da bude drugačije da u završnim minutima gosti, ponovo predvođeni Čuvardićem, nisu zaustavili četvrti pokušaj suparnika i to pred svojom endzonom, ali priče "šta bi bilo kad bi bilo" nisu deo ovog sporta. U njemu je bitno ono što se pruži na terenu, u trenutku kada je to najvažnije. Ovoga puta, trijumf je pripao Somboru, koji na pauzu pred četiri nova superligaška nastupa odlazi sa učinkom 4-0.

Umesto zaključka

Da nije bilo pomalo nestvarne scene u kojoj je jedan od sudija nesmotreno naglas prokomentarisao čitavu ekipu domaćih, okarakterisavši je uvredljivim tonom i još uvredljivijom suštinom o čemu su posvedočili igrači iz oba tabora, sunčano popodne ostalo bi u senci tek ponekog oblaka, koji kao da je iz pravca Sombora došao. Hladovina je, međutim, nad Inđijom ovoga puta bila - zbog grana "bođoša".

Sunce je, na sreću "Indijanaca", samo privremeno "zašlo", jer njihova mladost i entuzijazam uveravaju da neminovno slede nove pobede. Na sreću Somboraca, one nisu ni prestajale.